Језик - Свет

Језик
Језик је систем гестикулације, граматике, знакова, гласова, симбола, или речи, који се користи за приказ и размену концепата (тј., за комуникацију), идеја, значења и мисли. Може се замислити као „семантички код“. Проучавање језика као кода се зове лингвистика, што је наука коју је као академску дисциплину у том облику увео Фердинанд де Сосир. Они који говоре или на друге начине користе језик сматрани су делом те језичке теоријско-лингвистичке заједнице. Питања о филозофији језика, као што је да ли речи могу да представљају искуства, су расправљана бар од времена Горгија и Платона у античкој Грчкој. Мислиоци као што је Русо су тврдили да је језик потекао од емоција, док су други као што је Кант сматрали да је потиче од рационалне и логичке мисли. Филозофи 20. века као што је Витгенштајн тврде да је филозофија у ствари проучавање језика. У главне фигуре у лингвистици се убрајају Фердинанд де Сосир и Ноам Чомски.

Процењује се у свету постоји између 5.000 и 7.000 људских језика. Међутим, свака прецизна процена зависи од делимично арбитрарних разлика између језика и дијалеката. Природни језици су говорни или знаковни. Језици могу да буду кодирани у секундарне медије користећи слушне, визуелне или тактилне стимулусе – на пример, путем звиждања, знакова, или брајевих ознака. То је зато што је људски језик независтан од модалитета. У зависности од филозофских перспектива у погледу дефиниције језика и значења, када се користи као општи концепт, „језик” се може односити на спознајну способност учења и употребе система комплексне комуникације, или на описивање сета правила која сачињавају те системе, или сет исказа који се могу произвести из тих правила. Сви језици се ослањају на процес семиозе за повезивање знакова са одређеним значењима. Орални, знаковни и тактилни језици садрже фонолошки систем који одређује начин на чији се симболи користе за формирање секвенци познатих као морфеме, и синтаксног система који одређује како се речи и морфеме комбинују да би се формирале фразе и изјаве.

Људски језик има својства продуктивности и замењивања, и у потпуности се ослања на друштвену конвенцију и учење. Његова комплексна структура даје много шири спектар израза од било ког познатог система животињске комуникације. Сматра се да је језик настао кад су рани хоминини почели да постепено мењају њихове приматне системе комуникације, стичући способност да формирају теорију других умова и заједничку интенционалност. Понекад се сматра да се овај развој поклапа са повећањем обима мозга, а многи лингвисти виде структуре језика као да су еволуирале да служе специфичним комуникативним и друштвеним функцијама. Језик се обрађује на мноштву различитих локација у људском мозгу, али посебно у Броковим и Верниковим областима. Људи стичу језичку способност путем друштвених интеракција у раном детињству, а деца углавном течно говоре након око три године живота. Употреба језика је дубоко укорењена у људској култури. Стога, поред строго комуникативне употребе, језик има и многе друштвене и културне употребе, као што је означавање групног идентитета, друштвена стратификација, као и социјална нега и забава.

Енглеска реч -{language}- је ултиматно изведена из праиндоевропски речи са значењем „говор, језик”, преко латинске речи -{lingua}-, „језик”, и старофранцуске речи -{language}-. Ова реч се понекад користи у смислу кода, шифри, и других врста вештачки конструисаних комуникационих система као што су формално дефинисани компјутерски језици који се користе за програмирање рачунара. За разлику од конвенционалних људских језика, формални језик у овом смислу је систем знакова за кодирање и декодирање информације. Овај чланак се превасходно односи на особине природних људских језика, као што се проучава у лингвистичкој дисциплини.

Као предмет лингвистичке студије, „језик” има два примарна значења: апстрактни концепт и специфични језички систем, нпр. „француски”. Швајцарски лингвиста Фердинанд де Сосир, који је дефинисао модерну дисциплину лингвистике, први је експлицитно формулисао разлику користећи француску реч -{langage}- за језик као концепт, -{langue}- као посебан пример језичног система, и -{parole}- за конкретну употребу говора у датом језику.

Када се говори о језику као општем концепту, могу се користити дефиниције које наглашавају различите аспекте ове појаве. Ове дефиниције подразумевају и различите приступе и разумевања језика, а такође информишу различите и често некомпатибилне школе језичке теорије. Дебате о природи и пореклу језика се воде још од античких времена. Грчки филозофи као што су Горгија и Платон дебатовали су релацију између речи, концепата и реалности. Горгија је сматрао да језик не може да представља нити објективно искуство нити људско искуство, и да су стога комуникација и истина немогуће. Платонов став је био да је комуникација могућа пошто језик представља идеје и концепте који постоје независно од језика, и постојали су пре њега.

Током доба просветитељства и његових дебата о људском пореклу, постало је помодно да се спекулише о пореклу језика. Мислиоци као што су Русо и Хердер тврдили су да је језик проистекао из инстиктивног израза емоција, и да је изворно био ближи музици и поезији него логичком изразу рационалне мисли. Рационалистички филозофи као што су Кант и Декарт држали су супротан став. Око преокрета 20. века, мислиоци су почели да разматрају улогу језика у обликовању људских искустава у свету – питајући да ли језик једноставно одражава објективну структуру света, или он ствара концепте које он у ствари намеће људском искуству објективног света. То је довело до питања да ли су филозофски проблеми заиста само лингвистички проблеми. Повратак мишљења да језик игра значајну улогу у креирању и циркулацији концепата, те да је проучавање филозофије у суштини проучавање језика, повезано је са оним што се називало лингвистичким заокретом, и филозофима као што је Витгенштајн, у филозофији 20. века. Ове дебате о језику у контексту са значењем и референцом, спознајом и свешћу, и даље су активне.