Бретонски језик
Бретонски језик (брет. -{brezhoneg}-) је келтски језик којим говоре становници Бретање (-{Breizh}-) у Француској.
Бретонски језик припада бритонској грани острвских келтских језика, и у Француску су га донијели британски досељеници у Бретању, вјероватно око трећег вијека нове ере. Данашњи бретонски језик је најсличнији корнском и велшком језику.
Бретонски се традиционално говори у Доњој Бретањи, отприлике до запада линије која спаја Плуху и La Roche Bernard (источно од Ванеа). До дванаестог вијека, то је био језик елите. Међутим, елита и касније буржоазија су преузели француски језик. У Бретањи се као писани језик користио латински, али су у петнаестом вијеку прешли на француски.
У француској краљевини се мало пажње посвећивало мањинским језицима. Након француске револуције се то и појачало, и ти језици су се пејоративно називали патоа језицима, под претпоставком да контрареволуционари желе да задрже мањине „неинформисаним“. Чак се и Католичка црква окренула против бретонског језика након другог ватиканског вијећа.
Данас, и поред централизма у Француској и снаге медија који промовишу француски језик, Бретонски користи око 500.000 људи. Тај је број ипак смањен са 1,3 милиона, колико га је говорило 1930-их година. Почетком двадесетог вијека, половина становништва Доње Бретање је говорила и знала само бретонски, док је друга половина говорила и француски. До 1950. године, остало је само око 100.000 људи који говоре искључиво бретонски, а данас их је још мање. По анкети спроведеној 1997. године, у западној Бретањи (-{Breizh izel}-) око 300.000 људи је говорило бретонски, од чега је око 190.000 било старије од 60 година. Вјероватно мање од 2% их је било између 15 и 19 година старости.
Године 1925. је професор Ропарз Хемон (-{Roparz Hemon}-) створио књижевнички часопис „Гваларн“ (-{Gwalarn}-), чијим се деветнаестогошњим постојањем покушао уздићи бретонски језик међу „међународне језике“, стварајући књижевна дјела свих жанрова на бретонском и преводећи на бретонски радове свјетски признатих писаца.
Године 1946. Гваларн је замијењен „Ал Лијамом“. Током времена су се појавили и други облици промоције који су створили велик број књижевних дјела на бретонском језику, поготову узимајући у обзир да је у питању „језик мањина“.
Саобраћајни знак на француском и бретонском, поред школе у којој се учи и на једном и на другом језику
Године 1977. оформљен је ланац школа „Диван“ (-{Diwan}-) у Бретањи, у којима се учило на бретонском језику. Ланац је садржао и основне и средње школе и у њима је учило на хиљаде ђака.
Хумористички стрип Астерикс преведен је на бретонски језик. Ово је занимљиво и због тога што, по стрипу, галско село у којем Астерикс и Обеликс живе се налази на полуострву Арморика, које се данас налази у Бретањи. Поред Астерикса и други су стрипови превођени на бретонски — Тинтин, Хогар Страшни, Чарли Браун и Снупи шоу, и други.
Бретонски језик припада бритонској грани острвских келтских језика, и у Француску су га донијели британски досељеници у Бретању, вјероватно око трећег вијека нове ере. Данашњи бретонски језик је најсличнији корнском и велшком језику.
Бретонски се традиционално говори у Доњој Бретањи, отприлике до запада линије која спаја Плуху и La Roche Bernard (источно од Ванеа). До дванаестог вијека, то је био језик елите. Међутим, елита и касније буржоазија су преузели француски језик. У Бретањи се као писани језик користио латински, али су у петнаестом вијеку прешли на француски.
У француској краљевини се мало пажње посвећивало мањинским језицима. Након француске револуције се то и појачало, и ти језици су се пејоративно називали патоа језицима, под претпоставком да контрареволуционари желе да задрже мањине „неинформисаним“. Чак се и Католичка црква окренула против бретонског језика након другог ватиканског вијећа.
Данас, и поред централизма у Француској и снаге медија који промовишу француски језик, Бретонски користи око 500.000 људи. Тај је број ипак смањен са 1,3 милиона, колико га је говорило 1930-их година. Почетком двадесетог вијека, половина становништва Доње Бретање је говорила и знала само бретонски, док је друга половина говорила и француски. До 1950. године, остало је само око 100.000 људи који говоре искључиво бретонски, а данас их је још мање. По анкети спроведеној 1997. године, у западној Бретањи (-{Breizh izel}-) око 300.000 људи је говорило бретонски, од чега је око 190.000 било старије од 60 година. Вјероватно мање од 2% их је било између 15 и 19 година старости.
Године 1925. је професор Ропарз Хемон (-{Roparz Hemon}-) створио књижевнички часопис „Гваларн“ (-{Gwalarn}-), чијим се деветнаестогошњим постојањем покушао уздићи бретонски језик међу „међународне језике“, стварајући књижевна дјела свих жанрова на бретонском и преводећи на бретонски радове свјетски признатих писаца.
Године 1946. Гваларн је замијењен „Ал Лијамом“. Током времена су се појавили и други облици промоције који су створили велик број књижевних дјела на бретонском језику, поготову узимајући у обзир да је у питању „језик мањина“.
Саобраћајни знак на француском и бретонском, поред школе у којој се учи и на једном и на другом језику
Године 1977. оформљен је ланац школа „Диван“ (-{Diwan}-) у Бретањи, у којима се учило на бретонском језику. Ланац је садржао и основне и средње школе и у њима је учило на хиљаде ђака.
Хумористички стрип Астерикс преведен је на бретонски језик. Ово је занимљиво и због тога што, по стрипу, галско село у којем Астерикс и Обеликс живе се налази на полуострву Арморика, које се данас налази у Бретањи. Поред Астерикса и други су стрипови превођени на бретонски — Тинтин, Хогар Страшни, Чарли Браун и Снупи шоу, и други.
