Географска карта - Хајдучица (Hajdučica)

Хајдучица је насеље у општини Пландиште, у Јужнобанатском округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 1150 становника.

Хајдучица — као насеље помиње се почетком 15 века. Наиме, 1405. године на овим просторима постоји насеље под називом "Херчекиос", по Феликсу Милекеру, које 1465. године Михаило Силађи добија као краљевску донацију. Ово насеље, међутим, под Турцима пропада, и кроз историју се помиње као пољско добро које треба населити. У тим тежњама добро је 1774. године уступљено војним инвалидима, да би у току исте године било додељено Немачко – банатској граничарској регименти.

У периоду од 1783 – 1789. године добро под називом „Хајдучка греда“ површине 4092 ланца дато је у закуп за 500 тадашњих новчаних јединица (форинти). Коначно 1800. године прелази у власништво велепоседника Љубомира Стевана (односно Иштвана) Дамаскина де Немети. У тежњи да насели ове просторе Дамаскин је 1809. године на своје имање доселио прве поданике. Ти првобитни мештани новооснованог насеља, њих око 500, били су обични најамни радници који су посебним уговорима били везани за обрађивање земљишта на овом имању. По националности били су, као је то у својој књизи записао евангелистички свештеник из Шандорфа (данашњег Јаношика) А. Крунх, римокатолички Мађари и око 30 породица евангелистичких Словака. Но, о националном саставу првобитних мештана Хајдучице има више верзија. Тако Феликс Милекер у својој „Хроници подунавских земаља“ тврди да су први мештани Хајдучице, поред Словака, били и Немци из Бачке. Године 1828. одселили су се Немци, а на њихова места доселили су се Бугари. Али су се и они, ускоро већ 1838. године одселили у Барачхазу. И од Словака многи су се одселили, неки у Брешће и Бућин, а неки у Клоподију и Шандорф. На њихова места доселили су се неки други Словаци из Њитре. Коначно, почели су се полако насељавати евангелистички Немци из Бачке, највише 1839. године

У сваком случају непобитна чињеница да су они своје радничке кућице изградили на локацији око једног километра југозападно од садашње локације насеља, ближе тадашњем Терезијанском каналу, данас "Дунав–Тиси–Дунаву". Само годину дана касније Словаци су овде имали и своју прву школу, а први учитељ је био Јан Бењач. Ново насеље је било у великој котлини, чак 5–6 метара нижој од околних терена. Било је то мочварно земљиште изложено честим поплавама јер Терезијански канал тада није био ограђен високим насипима, а о каналу Брзава тада још није било ни речи. Због тога је ово насеље на првобитној локацији издржало само 15 година. Велике поплаве 1824. године су натерале један део мештана да се исели, док су остали, који су били верни свом властелину, ново насеље основали на данашњој локацији у непосредној близини властелинског дворца.

У новосновано село 1826. досељава се већа група Словака из Падине. Одмах по свом доласку, они оснивају евангелистичку црквену заједницу која је првих година била у саставу евангелистичке црквене општине у Падини. Већ 1829. године у насељу живи 500 Словака евангелиста што је довољан број за осамостаљење црквене општине. Први евангелистички свештеник био је Шћефан Јастребињи. Та 1829. година значајна је по томе, што је ново насеље по свом оснивачу добило име "Иштванфалва", односно "Иштваново" село. Ново насеље је прву школску зграду добило 1826. године саграђену на земљишту тадашње словачке државне школе.

Како је изгледала Хајдучица у првим годинама њеног постојања тешко је рећи јер о томе нема писаних докумената. Прве писане записе о томе налазимо у листу „Долноземски Словак“ из 1902. године. Дугогодишњи хајдучички евангелистички свештеник Емил Колењи тада се подсетио на свој долазак на службовање у ово место. Он је написао : ''Било је то у јесен 1869. године, када сам из правца Дете улазио у Хајдучицу. Језа ми је прошла телом над призором који сам видео. Кућерци мали, као колибе, прекривени тулузином или старом трском. Прозори су били на њима тако мали, да је човек кроз њих једва могао главу да провуче. На сваких десет метара смо застајали да бисмо очистили блато са точкова. Испред кућа, вероватно да би комшије могле да се посећују, направљене су стазе од стајског ђубрива. Од истог материјала сазидане су и ограде око дворишта. А у двориштима велике гомиле стајњака, кола, плугови и друге алатке под ведрим небом''. Овај свештеник даље наводи да је тек касније првих дана боравка у овом месту сазнао да овдашњи мештани у то време стајњак нису користили за ђубрење њива, а пошто су се, између осталог, бавили и сточарством, то објашњава да га је било у изобиљу на улици, па и око и у дворишту. Касније када је покушао да сељацима, својим парохијанима, објасни предности изношења стајњака на њиве, наилазио је на жесток отпор људи, који су говорили да су њихови преци годинама тако радили, па што би они сада то мењали.

Године 1829. основана је евангелистичка парохија. 1845. вратили су се они из Брешћа. 1862-63. сазидана је евангелистичка црква, саграђена 1863. на којој је торањ изграђен 1895. године. У својој прошлости Хајдучица је више пута страдала. Најпре је у три наврата – 1831. године, затим 1836. и 1849. године становништво покосила колера.

Због отпора тадашњих велепоседника, банатски граничари су 08. септембра 1848. године спалили и опљачкали практично цело село, а у два наврата 1862. и 1871. године Хајдучица страда од поплава. Миграције становништва су у том периоду честа појава. Тако од 1839. до 1869. године забележена је значајна колонизација Немаца из Бачке, а 1838. су се из села иселили сви Бугари. У исто време, хајдучички Словаци су одлазили у Шандорф (садашњи Јаношик) и Хертеленду (садашњу Војловицу) али су се одатле и враћали, и долазили нови из Њитре у данашњој Словачкој. У „Хроници подунавских земаља" Феликса Милакера сазнајемо да је број становника Хајдучице 1869. године износио 1762, затим 1880- 1511 становника, 1890 – 1437, 1900 – 1620 и 1910 – 1717.