Платина

Платина
Платина (-{Pt}-, ) јесте хемијски елемент, прелазни метал. Назив потиче од шпанске речи -{platina}- што означава сребро. Постоји 36 изотопа чије се атомске масе налазе између 172—201. У природи се налазе изотопи са атомским масама 190, 192, 194, 195, 196 i 198, од којих су постојани 192 (најмање заступљен), 194, 195, 196 i 198.

Заступљена је у земљиној кори у количини од 0,001 -{ppm}-, облику руда платине и као пратилац руда никла и бакра. У Америци је била познат још у време пре Колумба. У Европу су га донели Шпанци 1750, који су сматрали да је то само друга врста сребра. У чистом облику је сребрнобели метал, кован и лако се извлачи у жице. Користи се и за израду накита.

Најважнија једињења платине су: хексахлороплатинска киселина, платинахлорид и комплексна органскометална једињења која настају из њих, која се масовно користе као катализатори у индустрији. Убраја се у племените метале, не реагује са водом, ваздухом, већином киселина и база. Реагује само са царском водом, флуороводоником и другим такозваним суперкиселинама. Платина је неотровна и не узрокује рак. Нека њена једињења се користе у хемотерапији у борби против одређених врста рака.

Налазиште платине је откривено у околини Трстеника.

Назив потиче од шпанске речи -{platina}-, која је облик деминутива од речи -{plata}- што означава сребро. У Европи први пут се спомиње у делу италијанског хуманисте Јулијуса Цезара Скалингера. Он описује мистериозни бели метал, који је отпоран на све покушаје растварања. Доста прецизнији и детаљнији опис њених особина дао је Антонио де Уљоа 1748. године.

Сматра се да је платина први пут кориштена у старом Египту у трећем миленијуму п. н. е. Британски истраживач Флиндерс Питри открио је 1895. године староегипатски накит који у себи садржи мале количине платине. Платину су користили и јужноамерички Индијанци. Добијала се из златне прашине при испирању златоносних речних токова, али се није могла јасно одвојити од злата. У тадашњим ковачницама несвесно су користили чињеницу да је могуће изузетно добро заварити природне листиће платине са златном прашином. При томе, злато је деловало као лем па се након бројних понављања процеса ковања и загрејавања могла добити релативно хомогена, светла легура која се могла обрађивати у ковачници. Она се није могла поновно растопити и била је постојана попут злата, мада сребрнасто-беле боје. Већ при уделу од око 15% платине, легура поприма светло сиву нијансу. Међутим, чиста платина у то време није била позната.

У 17. веку у шпанским колонијама у Америци, платина је заправо била пратећи материјал који је ометао њихову потрагу за златом. Сматрали су је као нечисто злато те су је, након што су извадили злато, враћали назад у реке Еквадора. Пошто има сличну специфичну тежину као и злато, а не топи се на температури талишта злата, постала је омиљена код кривотвораца и превараната. Због тога, шпанска влада је наредила забрану њеног извоза. Забрана је ишла чак дотле да се платина бацала у море да би се стало у крај шверцу и преварама.

На алхемији 18. века је био задатак да покаже разлику платине и чистог злата али је при тадашњем стању технике то било изузетно тешко. Међутим, пробуђено је занимање за платину. Антонио де Уљоа је 1748. године објавио исцрпан извештај о особинама овог метала. Две године касније, 1750. енглески научник Вилијам Браунриг начинио је чисти прах платине. Луј Бернар Гитон де Морво је 1783. године пронашао једноставни процес индустријског добијања платине.